Davno je to bilo kada sam poslednji put čuo reči „Kod dangube preko puta, farba oblake“. To je moja baba-tetka govorila svaki put kada me je videla da nešto radim, što je njoj izgledalo kao budalaština nekoga ko je dokon. Često je imala pravo. Da budem pošten, uglavnom je imala pravo. Ali, budući da sam tada bio jos samo klinja kojem je sve bilo interesantno i imalo „dublji smisao koji drugi ne shvataju“, znao sam da se pomalo i nadurim kada mi to kaže.
Godine i decenije su polako prolazile, stvari koje su se tada činile nebitnim postajale su bitne a one, onomad tako značajne, gubile na težini. I ne bih se tih reči, najverovatnije, nikada ni setio kada ne bi bilo nekog ko je, bar mi se tako čini, još dokoniji nego ja onomad. O da, majstor je on u svom zanatu, čak se može reći da je umetnik. U jednom jedinom danu može oblake da oboji u krvavo crveno, u skroz crno, olujno i da ih onda, posle samo par trenutaka, jednim potezom kičice izbledi, dok ne ostanu samo tragovi paperja na sunčanom nebu. Bar se njemu, i onima koji kupuju oblake od njega, tako čini.
Meni ne… Ja sam u medjuvremenu postao moja baba-tetka koja govori da je on obična danguba koja farba oblake, i da oni ostaju krvavo crveni, sve dok on drži i kičicu i kist…