03.07.2017.
Došlo najgore doba, više se ni od nerada ne može pošteno živeti. Šta ću – kud ću, moraću sa se zaposlim.
Najbolje bi bilo ako bih uspeo da nadjem neki posao koji može da se obavlja sedeći, po mogućstvu pomoću računara, idealno ako bih mogao paralelno da pratim FB i tviter.
Um je jak, a telo slabo, nisam ti ja za nošenje džakova i rad u polju.
Sedim, razmišljam, idem u krug kao u Monci. I odjednom, prosvetljenje: BOT!
Idealno za mene, sediš, kucaš, zabavljaš se i još ti plate za to.
Odem do prostorija jedne stranka.
Kuc-kuc…
Ko je?
Ja…
Koji ja?
Ovaj ja…
A čiji ja?
Pa moj ja, rekao bih…
Da li si siguran da si svoj ja, a ne nečiji?
Samo moj ja, do sada niko nije želeo da me posvojati…
(tišina sa druge strane vrata…)
A i ne znam šta bi neko sa mnom mogao da uradi, možda me zato nije niko prisvojio..
Odlično, takav nam treba. Ulazi!
Udjem.
Šta oćeš?
Treba mi posao…
Aha.
Da…
Ćeš da lepiš plakate, volonterski?
Ne bih baš, volonterski mogu i da sedim kući…
Ćeš da ideš od vrata do vrata?
Jedino od vrata sobe do onih od frižidera…
Ćeš da obezbedjuješ mitinge?
Pogledaj me, misliš da bih ovim telom nekom predstavljao pretnju?…
Hahahahaha… Imaš pravo.
Znam… Telo mi slabo…
Hm… Pa šta bi ti?
Um je jak. Nešto gde to može da dodje do izražaja… Recimo, BOT…
Kvalifikacije?
(Mislim, nemoj da se izlećeš ni slučajno)
Hm… Ovaj… Aaa…. Hm…
Odlično, primljen!
Juhuuu…
Nemoj da se prerano raduješ, težak je to posao!
Daću sve od sebe…
Ne od sebe, nego za nas!
Izvinjavam se. Daću sve za nas…
NE ZA NAS, NEGO ZA “NAS”!!!!
Molim za oprost, daću sve za “VAS”…
Tako je već bolje! Dobićeš instrukcije. Pismenim putem. Da čitaš znaš?
Znam… Znam i da pišem…
To nije neophodno, dovoljno je da znaš da prepišes ono što dobiješ napisano.
Znaću valjda…
Znaš da pišeš po diktatu?
Ovaaajjj… Daću sve od sebe.
Odlično. Ako nešto zaškripi, i nemaš napisan odgovor koji bi mogao da primeniš na neki komentar, nazovi i neko će ti izdiktirati.
Hvala…
I treba da se zahvališ, a sad kući pa na posao!
Dovidjenja…
Nemoj ti meni dovidjenja, mi se nikada nismo ni sreli ako neko pita!
Odem.
Veče, budim se. Treba raditi. Kafa, senvič i cigareta. Ok, budan. Na posao. PC uključen, Laptop uključen, dva tableta, mobilni. Uključeno. Radimo.
Prvi komentar. Nadjem odgovarajući odgovor, prepišem, klik i poslat. Tako i drugi, treći, … i četiristodvadeseti…
Odjednom, komentar na koji nemam pripremljeni odgovor… Panično tražim, ali nema… 180 strana gusto kucanog teksta, a ni jedan odgovarajući, čak ni približno… 4 sata, dvadeset minuta, jutro… Sigurno nema nikoga u centrali ko bi mi mogao diktirati. Nema veze, mislim, um je jak, napisaću nešto iz glave. I ne samo da napišem, nego razvalim lika…
Dve sekunde kasnije…Telefon zvoni.
Ko je?
IDIOTE, KERETNU, DEBILU, MAMJUNE JEDAN!!!
Ja se izvinjavam, ali pravilno je “kretenu”, a ne “keretnu”, “majmune” a ne “mamjune”, a i znam da sam jedan, mada ponekad podvojen… Ali, ko je to?
NEMOJ TI MENI KO JE TO, NEGO KOJI TI JE DOZVOLIO DA PIŠEŠ ŠTA OĆEŠ, LEPO TI JE REČENO DA PIŠEŠ PO DITKAKTU I KAKO TI SE DITKIRA!!!
Shvatam ko je nazvao. Znoj mi obliva čelo… (to je zbog grejanja u stanu, da ne bude zabune, uvek sam voleo da sedim u toploj sobi)
Izvinjavam se…
NEMOJ TI DA SE IZVINJAVAŠ, ZNAŠ LI DA SADA MORAMO DA MENJAMO CELU KONTCEPCIJU I MARKERTRING I SVE SAMO JER SE TI NAPAMETUJEŠ TAMO PO TIM INTERNRETRIMA! AKO SE TO JOŠ JEDNOM DESI BOLJE SAM SEDI U VAZDUHOPLOV!!!
Hm… Sad sam zbunjen, mislio sam da ste neko drugi, ali sam u dilemi od kada sam čuo “vazduhoplov”…
(tras… ti… ti… ti…)
Teži ovaj posao nego što sam mislio…
Mislim, ne fizički… Ne ni umno… Najteže je taj um držati pod kontrolom kad počne da se otima za svoje mišljenje.
Uzimam telefon, spontano…
Bez da mi je iko rekao ili dao instrukcije…
Broj imam zapisan. Zovem…
ŠTA JE??? (on)
JAJE… (ja)
MOLIM? (on)
OPALIM TE GOLIM… (ja)
Ko je to? (on)
Tako je već bolje… Ja… (ja)
Što hoćeš? Da li treba da ti nešto driktriram? (on)
Ne.. (ja)
Pa šta onda oćeš? (on)
Hoću da ti kažem da lepo uzmeš sve one listove papira, svih 180, na kojima su odštampani odgovori, lepo staviš jedan na drugi i saviješ u rolnu… (ja)
Što sad pa to? (on)
DA IH TAKO LAKŠE SEBI TURIŠ U DUPE! ZA LIST PO LIST BI TI TREBALO PREVIŠE VREMENA! (ja)
tres… tiii…tiii…tiiiit… (ovaj put ja)
Ok, računam da sam opet bez posla. Odoh na net da malo botovima vadim mast… Ionako sam to i do sada radio….
Um je jak, a telo nek se snadje kako zna i ume ako mu ne odgovara da nosi džakove nisam mu ja kriv…