Početak početka

Sve što teži tome da jednom ima svoj kraj, mora imati i početak. Na primer, prethodna rečenica ima i početak i kraj. Isto kao i ova prethodna, a verovatno će tako biti i sa ovom. Ha, šta sam vam rekao! A možda i nisam. Da vam kažem o čemu ću na ovoj stranici pisati, onako izmedju početka i kraja, mogao bih ali neću. To jest, verovatno bih mogao kad bih tačno znao pa vam ipak ne bih rekao. Da ne kvarim iznenadjenje koje bi se pojavilo na licima i naličjima kada se ispostavi da to što sam rekao ionako nije bilo tačno. Mada možda – kad ono medjutim… Ma ne…

Kratki foršpan – kako god da se okreneš, zadnjica ti pozadi a brnjica po strani… Počinjete li da primećujete logičku nit koja se kroz alogiju provlači? To je verovatno razlog da se stalno ponavljam, i tim ponavljanjem stalno pokušavam da nadjem neki razlog tom pisanju, a da razlog ne bude puko ponavljanje stvarnosti takve kakva je, pa makar nam se stvarnost iznova ponavljala. Repetitio est mater studiorum iako i errare humanum est kada se per errorem nešto i nauči. Zahvaljujući obaveznoj vakcinaciji, mi smo na to imuni. Ne na errare, to nam je nacionalna bolest, nešto kao genetski nasledjeno i brižno negovano medjusobnim ukrštanjem i kumovskim vezama. Doduše, kod nas je kumova slama često puna buva. Zbog toga i kum često o kumu pusti neku buvu. Ko razume nije mu ni bilo potrebno da ovo pročita, ko ne ionako ne bi. In puncto toga je i ovo pisanije potpuno besmisleno, što mu daje jedan sasvim drugačiji smisao – Pansrbijanski. Možda u Pančevu zasviram panovu frulicu, pojašnjenjem zaodenem pa za pojas zadenem. Videćemo, ili ću, ili čak ni ja neću ako ne budem video dalje od nosa. A pošto mi je dotični igrom naslednih faktora i životne sredine poduži, nesvesno ga turam i tamo gde mu jeste mesto. U tudje stvari koje se svih nas ne tiču, ali i te kako dotiču.

Vi ste dobro, hvala na pitanju, a mi?
Dobro došli na maskenbal gde svaka maska ima naš lik.
Pozdravlja vas Paja Pataković i njegov alter ego Marti Mistrija, slobodni zidar iz Svrljiga…